TI­VAT – Po­ro­di­ca Stoj­ko­vić u lu­štič­kom se­lu Za­br­đe sve­ča­no je obi­lje­ži­la vri­je­dan ju­bi­lej, tri­de­se­tu go­di­šnji­cu ba­vlje­nja se­o­skim tu­ri­zmom. Broj­ni go­sti po­ro­di­ce Stoj­ko­vić, pred­stav­ni­ci tu­ri­stič­kih agen­ci­ja sa ko­ji­ma sa­ra­đu­ju i nji­ho­vi sa­rad­ni­ci po­di­je­li­li su sa nji­ma ra­dost ju­bi­le­ja. Go­ste su do­če­ka­li vi­no, ra­ki­ja i broj­ni spe­ci­ja­li­te­ti, me­di­te­ran­ski zvu­ci, ti­vat­ski fol­klo­ra­ši u na­rod­nim no­šnja­ma, kao i sr­dač­na do­bro­do­šli­ca do­ma­ći­na. Si­je­va­li su bli­ce­vi ka­ko bi ovje­ko­vje­či­li ma­sli­nja­ke, far­mu ko­za, ko­ko­ša­ka i svi­nja, sta­ro gum­no sa ko­ga se pru­ža je­din­stven po­gled na her­ceg­nov­sku ri­vi­je­ru. Stoj­ko­vi­ći su go­sti­ma pri­ka­za­li i iz­lo­žbu fo­to­gra­fi­ja ko­ja pri­ka­zu­je vre­men­ski sli­jed nji­ho­vog do­ma­ćin­stva od osam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka do da­nas. Go­ste i zva­ni­ce po­zdra­vio je Jo­van Stoj­ko­vić ko­ji je, ka­ko ka­že, od dje­da i ro­di­te­lja na­sli­je­dio ba­vlje­nje ovim vi­dom tu­ri­zma. Is­ti­če da je sa de­set­kom di­plo­mi­rao me­đu­na­rod­nu eko­no­mi­ju i eko­nom­sku di­plo­ma­ti­ju na Uni­ver­zi­te­tu u No­vom Sa­du i da je sa­da me­na­džer u Por­to Mon­te­ne­gru ali da ipak že­li da raz­vi­je po­ro­dič­nu ide­ju.
– Ta ide­ja za­po­če­la je još 1986. go­di­ne. Na­kon is­ku­sta­va u Ame­ri­ci i ra­da u tu­ri­zmu ide­ju je do­ni­je­la mo­ja maj­ka, a svi čla­no­vi do­ma­ćin­stva su da­li do­pri­nos u nje­nom raz­vi­ja­nju. Ba­ba je spre­ma­la pe­če­nje is­pod sa­ča, djed je na te­ra­si gle­dao sa ko­jom da­mom će da za­poč­ne ples. Ma­ma je ču­va­la ta­tu jer je vo­lio da igra sir­ta­ki. Sva­ka ve­li­ka ide­ja se na po­čet­ku či­ni kao lu­dost, i ta­ko je i iz­gle­da­lo. Osam­de­se­tih go­di­na Lu­šti­ca je bi­la ru­ral­na, tu­ri­sti ni­je­su zna­li da po­sto­je se­la, ka­me­ne ku­će, mli­no­vi... Zna­li su za Ža­nji­ce, Mi­ri­šta, Ro­se i to je bi­lo to. Da­nas se to mi­je­nja. Cr­na Go­ra ula­že do­sta na­po­ra da se va­lo­ri­zu­ju ru­ral­na pod­ruč­ja. Mi mi­sli­mo da će ovo tek po­sta­ti ide­ja ko­joj pred­sto­ji li­je­pa bu­duć­nost – ka­že Sto­ja­no­vić i is­ti­če da se­zo­na još uvi­jek ni­je za­vr­še­na, da će tra­ja­ti do kra­ja no­vem­bra.
Gla­va po­ro­di­ce Stoj­ko­vić, Zo­ran Sto­ja­no­vić ob­ja­šnja­va da je pi­o­nir­ske ko­ra­ke ka raz­vo­ju tu­ri­zma u nji­ho­vom do­ma­ćin­stvu za­po­čeo nje­gov otac Pe­tar ko­ji ime no­si po pra­dje­du ko­ji se is­ta­kao u bor­bi sa gu­sa­ri­ma na Cr­nom mo­ru. Zbog pod­vi­ga u od­bra­ni je­dre­nja­ka austrij­skog „Loj­da“, na ko­me je plo­vio, Pe­tru Stoj­ko­vi­ću je svo­ju sa­blju na po­klon dao ka­pe­tan bro­da Ive­lić od ču­ve­nog ru­mun­skog gu­sa­ra. Sa­blja je da­nas uz ma­ke­tu je­dre­nja­ka i knji­gu, ko­ja go­vo­ri o ovom pod­vi­gu, iz­lo­že­na u ko­no­bi po­ro­di­ce Stoj­ko­vić.
– Bi­lo je go­di­na ka­da je te­ško išlo, ne­kad je bi­lo bo­lje ne­kad go­re. Bi­li smo pi­o­ni­ri u tom po­slu, a za­pra­vo ni­je­smo ni zna­li šta to zna­či. Je­di­no što smo mo­gli po­nu­di­ti bio je naš iz­vo­r­ni pro­iz­vod. Nu­di­li smo naš do­ma­ći pr­šut, sir iz ma­sli­no­vog ulja, na­še vi­no i ra­ki­ju. I ta­da i sa­da na­rod ni­je gla­dan, ali je že­ljan ne­čeg iz­vor­nog, ne­čeg što pro­iz­ve­du ru­ke na te­re­nu - ob­ja­šnja­va Zo­ran Stoj­ko­vić i is­ti­če da su za tri de­ce­ni­je ba­vlje­nja se­o­skim tu­ri­zmom ima­li broj­ne ugled­ne go­ste me­đu ko­ji­ma su bi­li i gra­do­na­čel­nik Mo­skve i mi­ni­star cr­ne me­ta­lur­gi­je Ukra­ji­ne.
– Naj­vred­ni­je je kad go­stu da­te ne­što iz­vor­no, ne­što svo­je, što su pro­iz­ve­le va­še ru­ke i va­ša ze­mlja. Da­nas go­sti kod nas mo­gu pro­ba­ti mla­du ja­re­ti­nu, do­ma­ću ra­ki­ju i vi­no, do­ma­ći pr­šut i ma­sli­no­vo ulje, ko­je nam je pri­o­ri­tet – na­gla­ša­va Stoj­ko­vić či­je do­ma­ćin­stvo dr­ži kr­do ko­za, svi­nje i ko­ko­ške, a do­ma­ći­ni ka­žu da i go­sti po­ka­zu­ju in­te­re­so­va­nje za rad na se­lu.
– Po­ka­zu­ju in­te­re­so­va­nje da mu­zu ko­ze, ali ne ide im to baš od ru­ke. In­te­re­sant­no im je da to vi­de i pro­ba­ju. To su lju­di iz dru­ge sfe­re i ra­zu­mlji­vo je da im je ovo stra­no. Od se­o­skog tu­ri­zma ne mo­že se ži­vje­ti. Mo­že do­ne­kle da po­mog­ne po­ro­dič­nom bu­dže­tu, ali mi od to­ga ne mo­že­mo is­klju­či­vo ži­vje­ti. Ni­kad ni od ko­ga ni­je­sam tra­žio po­moć. Ma­sli­ne sam ob­na­vljao sam sa po­ro­di­com, sa­mi odr­ža­va­mo ima­nje – is­ti­če Zo­ran Stoj­ko­vić.
Po­že­lje­li smo Zo­ra­nu i nje­go­voj po­ro­di­ci da se sret­ne­mo na is­toj pro­sla­vi za 30 go­di­na. Od­go­vo­rio je po lu­štič­ki „Amin, Bo­že daj!“
Ž. Kom­ne­no­vić


Na dar mo­no­gra­fi­ja KUD-a „Bo­ka”

Jo­van Stoj­ko­vić se za­hva­lio agen­ci­ja­ma Gor­bis tra­vel i Bo­ka turs, kao i broj­nim sa­rad­ni­ci­ma pre­ko ko­jih su u nje­go­vo do­ma­ćin­stvo sti­za­li go­sti iz ci­je­log svi­je­ta. Po­seb­no se za­hva­lio Du­ša­nu Du­ju Ta­di­ću ko­ji je go­ste za­ba­vljao do­brom mu­zi­kom i fol­kla­ra­ši­ma KUD-a „Bo­ka“ iz Tiv­ta či­ji je ne­dav­no po­stao član. U čast tri­de­se­to­go­di­šnji­ce ba­vlje­nja se­o­skim tu­ri­zmom, Sto­ja­no­vi­ću je mo­no­gra­fi­ju KUD-a „Bo­ka“ uru­čio umjet­nič­ki ru­ko­vo­di­lac ovog fol­klor­nog an­sam­bla Vi­dak Bo­žo­vić. Do­ma­ći­ne i go­ste uz ča­šu do­ma­ćeg vi­na i ra­ki­je po­zdra­vi­li su San­dra iz agen­ci­je Bo­ka turs i Sa­ša u ime go­sti­ju iz Ru­si­je, Ukra­ji­ne i Ka­zah­sta­na ko­ji ra­do do­la­ze u Za­br­đe kod Stoj­ko­vi­ća.